BORBA VIROVIH „MARSOVCA“ I „ARTEMIDE“
Šta definiše dobar naučno-fantastični roman i kada ste zadnji put pročitali neki koji se može opisati kao takav?
Slobodno dopunite definicijom koja vam se sviđa: malim zelenim svemircima, međugalaktičkim putovanjima, postapokaliptičnim bajkama na dalekom smrznutom severu, ili se raspričajte o prijemčivim idejama i ludim obrtima radnje.
Svako će vam reći da je publika danas zahtevnija, da se jezik razvija brže nego što je ameba nastala iz praiskonske supe, i da biste kako treba pisali o životu, vaseljeni i ostalom, morate makar malo biti naučnik. Dobro, malo više. Ili nađite nekoga da vam objasni da su fizički zakoni nepromenjivi – možete samo da ih maštovito uklopite u ono što želite od romana.
Endi Vir je, recimo, da bi napisao uverljivu i prijemčivu naučno-fantastičnu priču, potkrepljenu naučnim činjenicama, iskoristio znanje skupljano čitavog života. Vir je softverski inženjer i pasionirani proučavalac kosmosa, interplanetarnih putovanja i orbitalne mehanike. Zvuči komplikovano? Zapravo, u Marsovcu deluje jednostavno, još jednostavnije u Artemidi.
Oba romana, posebno prvi, temelje se na nepromenjivim zakonima fizike, hemije, biologije – uopšteno, života. Vir je, u želji da napiše realnu scifi sagu, delovanje ovih zakona prebacio na negostoljubive površine Marsa i Meseca.
Endi Vir je romane opremio sopstvenim stilom i idejama, ali to je otprilike sve što ih povezuje. Marsovac je nalik starijem ozbiljnom bratu, pomalo napornom ali spremnom na šegačenje u trenucima opuštanja. Artemida je pak buntovna sestra, nestalna i neozbiljna. Ne pokreću ih isti motivi. Knjige jednog pisca i treba da budu takve – kao članovi (nadajmo se velike) disfunkcionalne porodice, nezavisni i svako sa svojom pričom. Roditelji /čitaj: pisac/ znaju koliko je teško odgajiti prvo dete /čitaj: knjigu/. Svako naredno je manje podložno experimentisanju, ide brže i lakše.
Marsovac je prepun tehničkih detalja. Samo po sebi to je razumljivo, jer kako samo tako reći da je astronaut na Marsu napravio vodu i zasadio krompir? Takve vrste egzibicija zahtevaju detaljna objašnjenja. Preskočite ih ako vas smaraju, iako je jezik koji je pisac koristio prilagođen široj publici. To su i tako stvari koje smo učili u školi, samo ubačene u životno ugrožavajuće okolnosti.
Kod Artemide sva predavanja o prirodnim naukama nestaju. Dok su na Marsu način preživljavanja, na Mesecu su nalik pozadinskoj buci. Akcenat je sa naučnih detalja prebačen na društvene odnose. U prvom romanu nauka je glavni lik, Vatni se samo prilagođava. U drugom, nauka se prilagođava onome što Džas želi od nje.
Ni okolnosti u kojima su se protagonisti Marsovca i Artemide našli nisu iste. Vatni je sam silom prilika, mada bi voleo da nije. Njegova najveća želja jeste da napusti Mars i vrati se na Zemlju. Možda nije prirodni genije, ali naporno je radio da bi stekao znanje i veštine. Džas živi na koloniji na Mesecu, u kompleksu Artemida. Okružena je ljudima, ali se osamljuje. Njeni talenti premašuju njena zanimanja. I nipošto ne želi da je deportuju na Zemlju.
Da su Vatni i Džas kojim slučajem u istom romanu, ne bi se ni pogledali. Ili bi se mrzeli, ludo zaljubili, posvađali i zamrzeli ponovo.
Postoje dva izdanja Marsovca. Jedno je prećišćeno od Vatnijevog povremeno slobodnijeg izražavanja i koristi se negde kao udžbenik primenjene nauke na Marsu. Drugo sadrži svih pet psovki. One su dobrodošlo olakšanje nakon stranica i stranica tehničkog nabrajanja. Zahvaljujući njima Vatni je postao mnogo simpatičniji lik. Biće i da je Vir primetio isto, jer Džas ne da psuje, nego je nepresušni izvor neukrotivosti. Ima izraženi nagon pobune protiv autoriteta, koji se kod Vatnija tek nazire.
Sledeća zanimljiva stvar jeste etnička struktura stanovnika. Marsovac je po tome holivudski tipičan – Amerika je svetska sila, Kina odmah za njom. Sve po pravilima logike što se tiče razvijanja svemirske tehnologije. Svet Artemide nastanjuju radne snage Vijetnama, Kenije i arapskog sveta. Sistem je jednostavan – zaposliš jednog Vijetnamca, a on preko veze dovede svu rodbinu. U velikoj zajednici neizbežno je i da se želje SJW publike ostvare.
Deluje kao da je Vir pisao Marsovca za sebe (našao je izdavača tek kad je privukao gomilu pažnje na blogu), dok je Artemidu pisao za sve ostale. Sada se čeka njegov treći roman. Nema sumnje da će i on poneti lični pečat nauke, što je izgleda za Endija Vira prava definicija romana naučne fantastike. Kako god bilo, verujem da ćemo uživati, jer je u Virove svetove nemoguće ne verovati.
Izvor: fantasticnivodic.com
